Коцофени култура
| Коцофени култура | |||
|---|---|---|---|
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | источна Европа | ||
| Друштво | |||
| Друштвено уређење | ловачко-сакупљачко, рано пољопривредно | ||
| Период | |||
| Историјско доба | неолит | ||
| Настанак | 3500. п. н. е. | ||
| Престанак | 2500. п. н. е. | ||
| Претходници и наследници | |||
| Претходиле су: | Наследиле су: | ||
| ← Черноводска култура | Витенбершка култура → | ||
| Портал Археологија | |||
Коцофени култура (рум. Coţofeni; позната и као Усатово култура) је енеолитска култура, чије је матично подручје била данашња југозападна Румунија, а подручје распростирања је и Украјина и Молдавија. Датује се у период од 3500 — 3000. година п. н. е. Простирала се и на простору данашње Србије и то на подручју између Црног Тимока, Дунава и Хомољских планина, где се развила у додиру са другим културним гупама, насталим на основу Бубањ Салкуца Криводол комплекса.[1] Прву монографску обраду ове културе извршио је П. Роман[2].
Локалитети
[уреди | уреди извор]Коцофени култура се простирала на великом подручју, тако да је према густини насеља могуће издвојити неколико региона:
- Рипа Росие (рум. Ripa Rosie),
- Островул Корбулуи (рум. Ostrovul Corbului),
- Клиник (рум. Cilnic),
- Локустени (рум. Locusteni)
- и епонимно насеље Коцофени дин Дос (рум. Coţofenii din Dos).
Вишеслојно насеље Хоцилор (рум. Hoţilor) код Херкулане је румунским археолозима служило за стварање периодизације културе и типолошко разврставање. На простору Србије издвајају се локалитети старије фазе:
- Доње Буторке,
- Капу Ђалулуј код Вељкова,
- Грабар-Сврачар у Смедовцу, где се јавља керамика са линеарним мотивима, зарезима или пластичном траком и локалитети млађе фазе:
- Злотска пећина,
- Кривељ,
- Клокочевац
- Црнајка.
Стратиграфија
[уреди | уреди извор]Петре Роман, румунски археолог, је предложио трочлану поделу ове културе:
- фаза формирања (I фаза)
- фаза кристализације (II фаза)
- класични период (III фаза)
Ова подела не може се применити на налазишта у западном делу распростирања ове културе (на територији Србије)[1], где су за периодизацију значајни други елементи, попут присуства керамике Костолачке културе и орнаментика браздаздог урезивања.
Стратиграфски положај Коцофени културе је добро утврђен на налазиштима у Румунији (попут Хоцилора код Херкулане). У овој пећини култура је добро издвојена. Претходи јој Салкуца IV, као и један део празног слоја, за који се претпоставља да припада продору Чернавода III културе. После Коцофени слоја, почиње период Вербичоара културе.
Насеља и некрополе
[уреди | уреди извор]П. Роман је утврдио четири типа насеља:
- равничарска насеља, која су откривена на дунавским острвима
- насеља на терасама, на платоима изнад река
- насеља на тешко приступним теренима (брда и планине)
- насеља у пећинама.
По типу насеља, као и по осталим остацима материјалне културе, претпоставља се да је основна економска грана била сточарство.
Податке о сархањивању дају углавном румунски локалитети, али ни једно познато налазиште се не може окарактеристати као организована некропола. П. Роман је издвојио три начина сахрањивања: гробове у пећинама, под хумком и окер гробове. Уз скелетно сахрањивање среће се и спаљивање покојника и сахрањивање у урнама, што се може довести у везу са етничким и културним променама у културама енеолита.
Керамика
[уреди | уреди извор]Керамика је специфична по облицима и орнаменту. Посуде су рађене од лоше пречишћене земље и углавном су сачувани мањи облици, попут пехара и здела. Пошто су насеља била на тешко приступачним теренима велике посуде су лоше сачуване и углавном се графички могу реконструисати. Шоље су углавном коничног облика који се левкасто завршава тракастом дршком. Јављају се и лоптасте шоље равног или косо засеченог обода. Други карактеристични облик чине калотасте зделе засеченог обода. Откривени су и сложени облици, попут амфора и великих посуда са широким дршкама.
Орнамент чине пластичне траке, груписане и вертикално постављене на горњем делу посуде и урези.
Осим керамике, откривен је и велики број оруђа од јелењег рога, посебно у Злотској пећини, затим секире са рупом за причвршћивање, шила и бодежи.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Никола Тасић, Енеолитске културе централног и западног Балкана, Београд, 1995.
